Година 1664. представљала је важну прекретницу у историји југоисточне Европе. Отоманско царство достигло је врхунац ширења у Европи, али је у исто време почело да показује знаке постепеног слабљења. Хабзбуршки двор на којем је столовао Леополд I. није још увек био спреман да предузме опсежну војну операцију против Османлија. Свесни те чињенице, Турци су стално упадалу у земље бана Николе Зрињског. У томе се нарочито истицао беглербег Кањиже који је нарочито угрожавао околину Вараждина. Да би заштитио своје поседе хрватски бан је одлучио да подигне утврђења на граници према османским поседима. Међутим, бечки двор није одобрио те одлуке. Пошто је турска војска одлучила да презими у Београду, Бечки двор је очекивао да ће до војних операција већег обима доћи у летњим месецима 1664. године. Како је превладало мишљење да је напад најбоља одбрана, почеле су припреме зимског похода против Османлија. Иницијатор похода био је хрватски бан Никола Зрињски који је рачунао на подршку и учешће грофа Јулијуса Хоенлоа. Примарни стратешки циљ ове операције био је да се уништи или барем оштети чувени Сулејманов мост у Осијеку, који је представљау улазну тачку у мађарске области за све турске војне јединице. Његово уништење представљало би велики логистички изазов за потоњи прелаз реке Драве. Иако је хришћанска војска јачине око 30.000 људи успела да упадне на османску територију, и потпуно изненади не само посаде у турским тврђавама у Угарској, већ и самог великог везира, може се закључити да је поход Хоенлоеа и Зрињског усред хладне и оштре зиме био у суштини неуспешан. Иако су освојили неколико јаких османских тврђава и уздрмали Османлије, они нису успели да остваре главни циљ похода, односно да униште Сулејманов мост у Осијеку, који је био само делимично изгорео.