Godina 1664. predstavljala je važnu prekretnicu u istoriji jugoistočne Evrope. Otomansko carstvo dostiglo je vrhunac širenja u Evropi, ali je u isto vreme počelo da pokazuje znake postepenog slabljenja. Habzburški dvor na kojem je stolovao Leopold I. nije još uvek bio spreman da preduzme opsežnu vojnu operaciju protiv Osmanlija. Svesni te činjenice, Turci su stalno upadalu u zemlje bana Nikole Zrinjskog. U tome se naročito isticao beglerbeg Kanjiže koji je naročito ugrožavao okolinu Varaždina. Da bi zaštitio svoje posede hrvatski ban je odlučio da podigne utvrđenja na granici prema osmanskim posedima. Međutim, bečki dvor nije odobrio te odluke. Pošto je turska vojska odlučila da prezimi u Beogradu, Bečki dvor je očekivao da će do vojnih operacija većeg obima doći u letnjim mesecima 1664. godine. Kako je prevladalo mišljenje da je napad najbolja odbrana, počele su pripreme zimskog pohoda protiv Osmanlija. Inicijator pohoda bio je hrvatski ban Nikola Zrinjski koji je računao na podršku i učešće grofa Julijusa Hoenloa. Primarni strateški cilj ove operacije bio je da se uništi ili barem ošteti čuveni Sulejmanov most u Osijeku, koji je predstavljau ulaznu tačku u mađarske oblasti za sve turske vojne jedinice. Njegovo uništenje predstavljalo bi veliki logistički izazov za potonji prelaz reke Drave. Iako je hrišćanska vojska jačine oko 30.000 ljudi uspela da upadne na osmansku teritoriju, i potpuno iznenadi ne samo posade u turskim tvrđavama u Ugarskoj, već i samog velikog vezira, može se zaključiti da je pohod Hoenloea i Zrinjskog usred hladne i oštre zime bio u suštini neuspešan. Iako su osvojili nekoliko jakih osmanskih tvrđava i uzdrmali Osmanlije, oni nisu uspeli da ostvare glavni cilj pohoda, odnosno da unište Sulejmanov most u Osijeku, koji je bio samo delimično izgoreo.