Главна специјална јединица оружаних снага Трећег Рајха, познатија као „Бранденбург“, плијени пажњу јавност чак и након готово осам деценија колико је прошло од краја највећег сукоба у историји. Акције њемачких командоса из ране фазе Другог свјетског рата, поглавито оне из Совјетског Савеза и сјеверне Африке, неизбјежно заузимају централно мјесто у овим наративима. О ангажману јединице у Југославији се, напротив, зна јако мало, иако су готово сви њени дијелови дуже или краће вријеме провели на окупационим дужностима у овом крају Европе. Користећи углавном досад необјављене изворе, чланак ће настојати да реконструише ову епизоду из историје „Бранденбуржана“, те укаже на несклад између њихове опште репутације и стварног учинка у противгерилској борби. Учинак је, по свему судећи, био мали, а разлог за ово је био сљедећи: припадницима дивизије „Бранденбург“ је фалило и искуства, и обуке, и специјалне опреме, за овакву врсту ратовања. Без обзира на њен елитни статус, ови недостаци нису никад исправљени, и дивизија је практично до краја боравка на Балкану остала моторизована формација лаког пјешадијског типа. Без успјеха су такођер остала сва настојања да се сачува њен специјални карактер, односно да се њено људство поштеди службе на првим линијама и умјесто тога искористи за диверзантска дејства и „црне операције“. Врховна команда у Берлину, међутим, није могла приуштити овакав луксуз у условима хроничне слабости окупационог контингента и стално растуће плиме устанка. Иста неумољива логика је на крају и довела до уништења ветеранског језгра дивизије при очајничком покушају заустављања продора неупоредиво боље опремљене Црвене армије на Балкан јесени 1944. године.