Првог августа 1664. године турска војска није планирала никакву битку јер за тим није било потребе. Уз то, мање јединице турске војске требале су да уреде мостобран и изграде мост преко реке Раб. Међутим, покрете турских трупа браниоци су схватили тактички на супротан начин, као напад главнине турских снага. Уследила је одлука да се крене и ангажује пет пешадијских пукова и део коњице са циљем уништења мостобрана и протеривања турских снага на супротну обалу реке. Међутим, цела ова акција била је исхитрена, лоше координирана и вођена. Уз то су на Турке послати релативно неискусни немачки војници. Када је Ибрахим – паша, који је надгледао осигурање мостобрана уочио да немачки пукови иду ка реци, послао је део својих јањичара на другу обалу. Њима се добровољно придружио и део турских војника који се већ налазио на тој страни реке. Поред тога, уз њега и његове јањичаре још додатних 10.000 јањичара и спахија прешло је реку и одмах се устремило на надолазеће немачке трупе. Неискусни немачки војници нису били у стању да се одупру турском нападу, тако да су Турци кратким и силовитим ударом у потпуности преузели иницијативу на бојном пољу. Центар савезничке армије је разбијен и Турцима се отворила могућност да јој зађу с леђа. Међутим, уместо да искористе прилику и с леђа угрозе оба крила савезничке војске и потисну их ка реци, Турци су пропустили ту могућност за постизање коначне победе. Главнокомандујући савезничке војске искористили су ову неочекивану паузу у дејствима да консолидују своје трупе и поново успоставе заједничку одбрамбену линију. Након целодневних борби уз реку, они су у поподневним часовима донели одлуку да крену у општи напад на мостобран. То се показало као пун погодак, будући да су изненадили Турке који тога дана више нису очекивали нападна дејства. Док су бежали преко реке многи турски војници су изгинули или су се подавили. Ипак, губици су тога дана били приближно исти на обе стране. Битка коју нико није желео, имала је великог одјека у јавности и донела је славу аустријском цару. Ова победа изазвала је и доста унутрашњих трзавица у Аустрији, по‐ што хрватско‐угарско племство није могло да схвати да је после тако "блиставе победе" над турском војском, према одредбама варшавског мира граница остала непромењена а Османско царство задржало своју доминацију над Угарском још наредних двадесетак година.