Prvog avgusta 1664. godine turska vojska nije planirala nikakvu bitku jer za tim nije bilo potrebe. Uz to, manje jedinice turske vojske trebale su da urede mostobran i izgrade most preko reke Rab. Međutim, pokrete turskih trupa branioci su shvatili taktički na suprotan način, kao napad glavnine turskih snaga. Usledila je odluka da se krene i angažuje pet pešadijskih pukova i deo konjice sa ciljem uništenja mostobrana i proterivanja turskih snaga na suprotnu obalu reke. Međutim, cela ova akcija bila je ishitrena, loše koordinirana i vođena. Uz to su na Turke poslati relativno neiskusni nemački vojnici. Kada je Ibrahim – paša, koji je nadgledao osiguranje mostobrana uočio da nemački pukovi idu ka reci, poslao je deo svojih janjičara na drugu obalu. Njima se dobrovoljno pridružio i deo turskih vojnika koji se već nalazio na toj strani reke. Pored toga, uz njega i njegove janjičare još dodatnih 10.000 janjičara i spahija prešlo je reku i odmah se ustremilo na nadolazeće nemačke trupe. Neiskusni nemački vojnici nisu bili u stanju da se odupru turskom napadu, tako da su Turci kratkim i silovitim udarom u potpunosti preuzeli inicijativu na bojnom polju. Centar savezničke armije je razbijen i Turcima se otvorila mogućnost da joj zađu s leđa. Međutim, umesto da iskoriste priliku i s leđa ugroze oba krila savezničke vojske i potisnu ih ka reci, Turci su propustili tu mogućnost za postizanje konačne pobede. Glavnokomandujući savezničke vojske iskoristili su ovu neočekivanu pauzu u dejstvima da konsoliduju svoje trupe i ponovo uspostave zajedničku odbrambenu liniju. Nakon celodnevnih borbi uz reku, oni su u popodnevnim časovima doneli odluku da krenu u opšti napad na mostobran. To se pokazalo kao pun pogodak, budući da su iznenadili Turke koji toga dana više nisu očekivali napadna dejstva. Dok su bežali preko reke mnogi turski vojnici su izginuli ili su se podavili. Ipak, gubici su toga dana bili približno isti na obe strane. Bitka koju niko nije želeo, imala je velikog odjeka u javnosti i donela je slavu austrijskom caru. Ova pobeda izazvala je i dosta unutrašnjih trzavica u Austriji, po‐ što hrvatsko‐ugarsko plemstvo nije moglo da shvati da je posle tako "blistave pobede" nad turskom vojskom, prema odredbama varšavskog mira granica ostala nepromenjena a Osmansko carstvo zadržalo svoju dominaciju nad Ugarskom još narednih dvadesetak godina.