У раду се анализира важна али углавном заборављена епизода античке војне историје: поход селеукидског краља Антиоха VII против новостворене империје Парта (династија Арсакида). Вођен 130. и 129. године п.н.е., био је то последњи покушај македонске династије Селеукида да сачува положај водеће силе у западној Азији против растуће моћи Арсакида који су постепено овладали Ираном, Месопотамијом и деловима централне Азије. Изузев што је означио дефинитиван крај Селеукида као велике силе, овај догађај је важан и због последица које је имао на партску војну организацију и доктрину. Почетак рата био је обележен великим неуспесима партске стране, губицима читавих армија и великих територија. Партски краљ Фраат II је извукао одговарајуће поуке из пораза и прилагодио своју војску новом начину ратовања: уместо вођења великих позиционих битака, победа је остварена тактиком мобилног рата, исцрпљивањем непријатеља и уништавањем мањих и изолованих делова његове армије. У раду се брани теза да су промене до којих је довело искуство имале карактер војне револуције која је обликовала потоњи партски начин ратовања. То је био један од најважнијих фактора у каснијем партском успешном отпору Римљанима, а пре свега у највећем тријумфу у њиховој војној историји: победи над армијом Марка Лицинија Краса код Кара, 53. године п.н.е.