Ослободилна фронта и Комунистичка партија Словеније опре делили су се за оружани отпор након окупације словеначке територије априла 1941. године. Ова одлука је брзо сазрела након немачког напада на Совјетски Савез и постала је стварност након формирања првих партизанских одреда и њихових првих борбених акција, јула 1941. године. За разлику од других крајева Југославије карактеристично за Словенију било је да је главни организатор отпора била Ослободилна фронта а не Комунистичка партија Југославије (КПЈ). Већ од септембра 1941. године народноослободилачки покрет показао је намеру да развија националне оружане формације у оквиру општејугословенског народноослободилачког покрета. Оружани устанак био је структуре сличне оној какву је неколико месеци раније планирало руководство КПЈ, и подразумевало је извођење револуције у оквирима оружане борбе против окупатора. Спровођење те директиве зависило је у великој мери од сналажења на терену и конкретних околности на локалном нивоу. До краја 1941. године формирана је укупно 41 јединица величине чете и снаге од 15 до 50 партизана. Иако су били слабо наоружани и користили се герилском тактиком у борби, партизани су покушали да изведу и неколико већих акција попут акције спречавања протеривања словеначког становништва. Од самог почетка оружани отпор пренешен је на за то погоднија сеоска подручја у близини градова. Покушавајући да придобије за своје идеје углавном млађу популацију, КПС се у почетку углавном ослањала на сопствено чланство и симпатизере. Организатори покрета отпора су међутим настојали да подстакну масовнији устанак словеначког становништва. То ће им поћи за руком већ у децембру 1941. године, када је само у Горњој Крањској партизанским јединицама у року од две недеље приступило 665 нових бораца. Координисане и готово истовремене акције партизанске гериле највише су се распламсале у Горњој Крањској и Штајерској у немачкој окупационој зони. То је изазвало интервенцију немачких и италијанских окупатора који су над моћном оружаном силом успели да угуше устанак до октобра те године. У јесен 1941. године, под утицајем Врховне команде НОВ и ПОЈ долази до поновног оживљавања партизанских борби, чији је циљ био да се ко ординисаним акцијама изазове масован устанак. Међутим, и поред при временог успеха у Горњој Крањској у децембру 1941. године, таква тактика показала се као преурањена на словеначкој територији.