После агресије сила Осовине и поделе државне територије Југославије, априла 1941. године, мрежа немачких логора се проширила на немачко окупационо подручје у Србији. Главни разлог за њено стварање била је потреба за гушењем масовног устанка у лето и јесен 1941. године. Осим масовног интернирања устаника и мушког становништва са подручја војних операција, у логоре су затварани јеврејски и делимично ромски мушкарци, за које је то значило сигурну смрт. Интернирани су и други стварни или потенцијални противници окупације, пре свега комунисти и њихови симпатизери, затим истакнути интелектуалци и лица демократских убеђења. Не сразмерна војна премоћ окупационих немачких снага имала је кључну улогу у сламању устанка у Србији у јесен 1941. године. Она је праћена масовним стрељањем и интернирањем српског цивилног становништва, што је великим делом допринело сламању устанка током октобра и новембра те године. После сламања устанка интернирано је целокупно преостало јеврејско становништво и убијено до почетка маја 1942. године. Средином јула 1942. окончано је формирање мреже сталних логора која је покривала територију окупиране Србије, која је служила до самог краја окупације, октобра 1944. године. Рад је написан на основу објављених и архивских извора, периодике и историографске литературе.