После Првог светског рата, западноевропска и совјетска стратешка култура су биле у очигледној супротности. Међутим, уз све разлике између ова два концепта, они су се поклопили у жељи да се спречи оружани сукоб у Европи три десетих година прошлог века, што је створило основу за са радњу између СССР‐а и западних демократија у суочавању са немачким реваншизмом. Како показује анализа извештаја француских војних представника у Москви, за период од 1938. до 1939. године, у војним круговима Париза постојало је разу мевање оних чинилаца који су давали правац совјетској спољ ној политици. Међутим, неспособност француског политичког врха да прихвати совјетске интересе, као фактор у развијању сопствене стратегије, осујетила је све покушаје формирања војно‐политичког савеза способног да се одупре Немачкој.