Српски добровољци у Великом рату у војскама Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе били су Срби – аустроугарски држављани, који су се определили да се у Првом светском рату (1914–1918) боре на страни својих националних држава. У перцепцији Аустроугарске они су били „велеиздајници”, у случају заробљавања чекала их је смрт, њихове породице биле би интерниране у логоре, а имовина конфискована. Српска влада 1914–1915. године третирала је добровољачки покрет као маргинално питање водећи рачуна о међународном ратном праву, али и о чињеници да већим приливом добровољаца не ојача национално‐револуционарну организацију „Уједињење или смрт”, која је контролисала четничке одреде 1914. и Добровољачки одред 1915–1916. године. После окупације Србије 1915. године последња и једина попуна српске војске били су добровољци Срби аустроугарски држављани.