У античкој историографији Панонци су, као и остали народи са простора Илирика, приказани као нецивилизовани варвари. Писци истичу физичку снагу Панонаца, због чега су били добри ратници, али и њихову примитивност и суровост. Нарочито неповољна слика о њима сачувана је у сведочанствима из 4. века, пре свега код Амијана Марцелина. За њега су Панонци, који су били на високим положајима у царској служби у другој половини 4. века, били људи „најпрезреније врсте”, жедни људске крви, сејали су смрт, исказивали урођену суровост и често су поређени са дивљим зверима.