Српска фотографија је захваљујући, пре свега, Анастасу Јовановићу ишла у корак с развојем фотографије у свету и то почев од њеног открића. Међутим, на настанак ратне фотографије у Србији се чекало више од пола века, до балканских ратова и затим Првог светског рата, где су се српски ратни сликари и фотографи у потпуности изразили и допринели у великој мери ширењу истине. Фотографије Драгише Стојадиновића и Љубише Валића из Великог рата представљају својеврсни фотодокумент. Валићева књига „Доживљаји наредника Миладина” представља веома интересантан и користан пример за разматрање односа између фотографије и књижевности (текста) у контексту фото-књижевности