Прилог анализира два недовољно објашњена аспекта војног удара којим су високи југословенски официри оборили режим кнеза Павла 27. марта 1941. У разматрању разлога који су стајали иза одлуке официра, истиче се да њихов чин извире из традиције чији се почетак може пратити од Мајског преврата 1903. када је насилно свргнута династија Обреновића. Баштинећи ову превратничку тенденцију војске, пучисти су себе сматрали носиоцем демократске традиције српског народа који уклањају непопуларни и противнародни режим. Испитују се и везе водећих официра са британским обавештајним службама, при чему се пажња посвећује не већ добро познатим активностима СОЕ, већ другим агенцијама – СИС и улози војног и ваздухопловног аташеа из британског посланства – који су несумњиво имали много - веће заслуге за преокрет у Београду који је одговарао Британији. Посебно се испитује достављање важног документа о састанку највише немачке војне команде од стране Британаца и значај који је то могло да има за став пучиста.